Михајло Ковач ( 1909-2005)

[kiki]

Песник, приповедач, драмски писац, комедиограф, учитељ МИХАЛ/МИХАЈЛО КОВАЧ рођен је 27. oктoбрa 1909. године у Шиду, a преминуо је 17. jунa 2005. године у Новом Саду.

Основну и грађанску школу завршио је у Шиду, а учитељску у Крижевцима где је дипломирао 1929. године. За собом је оставио богата књижевна и драмска дела. Појавио се у русинској књижевности 1927. године, када је у „Русинским Новинама“ објавио своју прву приповетку „Атаманов син“. Стилиста, изузетни познавалац живота и психологије русинског народа, тематски је толико разноврстан да се приближава универзалности јер захвата све видове живота. Радио је као учитељ, а прва служба му је била у селу Бапска-Новак, затим у Маркушици, Антину, Руском Крстуру, Привиној Глави, Бикић Долу и Новом Саду. У Новом Саду ради као уредник русинске редакције Радио Новог Сада. Режирао је позоришне представе, био хорски диригент, преводилац, глумац, оснивач часописа за децу „Наша заградка“.

Ковач је имао смисла да на живот и друштво гледа са хумористичког становишта, чак и онда када је реч о трагичним ситуацијама.

Писао је о Срему и увек му се враћао својим песмама и причама.

Објавио је књиге поезије: Мой швет (1964), Писнї дїда Заградара (1979), Шветла вачарово (1985), Я дуб червоточни (1989), Хижочко стара (1990) итд. Књиге прозе: Цихи води (1970), Дзецински швет (1971), роман Гриц Бандурик (коауторство са Штефаном Худаком 1972), Перши радосци (1977), Яни Мальовани (1978. И 1981), Цеглярня (1982), На окраїску (1983) и Глїбоки коренї (1987).

Драме: На швитаню (1953), Ораче (1954), Чловек з народу (1960), Зборнїк театралних фалатох (1962), Нїґда ше нє зна (1970) и Шветла над цмим видокругом (1971).

Штефан Худак ће за Ковача рећи: Ако је Тарас Шевченко за Украјинце - украјинска Библија, онда је Ковач за Русине - русинска Библија, с обзиром на целокупан корпус дела које је оставио за собом.